Muž mi je očitao bukvicu: Vjerujte mi, niko mi ništa pametnije odavno nije rekao!

Nismo bili baš u “cvetu mladosti” kada smo se venčali: on je imao 42 godine, a ja 36 godina.

Oboje smo samosvesni, emancipovani ljudi koji imaju stav o životu.

U početku braka sam bila euforična, a onda neprimetno, previše zanesena novim statusom i uređenjem porodičnog gnezda. Počela sam da radim jednu glupost za drugom…

Odustala sam od aerobika i kursa engleskog jezika, a sve zbog pečenja mafina, čišćenja tepiha, ribanja toaleta… Šila sam prekrivače, skupljala najbolje recepte za slavu, peglala čaršave sa obe strane…. Savladala sam dekupaž i pravljenje fondana. Izgubila sam kilograme, izgubila temperament, sve u pokušaju da budem najbolja ljubavnica i supruga, sebi sam prišila status žrtve.

Sećam se tog dana. Bila je subota u novembru, počela je da pada kiša. Sve je bilo sivo napolju, u kuhinji sam morala da upalim svetlo.

Sedeo je u trpezariji i pio mleko besno me gledajući. Ja sam seckala sir, hladnu teletinu i paradajz. Tri puta mi je rekao da će samo da popije mleko i da nema potrebe da mu pravim sendvič. Kako sam i dalje tupila o tome kako mu treba sendvič, skočio je i istrgao mi nož iz ruku i bacio ga u sudoperu.

“Slušaj, ne moraš da me sužiš. Svako veče spremač večeru od tri jela, sterilišeš šolje, ribaš toalet… Nismo robovi jedno drugom, a nisam ti ni ceo život, već samo deo. Srećom, sreli smo se i zaljubili, našli zajednički jezik… Skućili se, našli mesto gde nam je dobro zajedno. Sve ostalo je samo tvoj život. Zato nemoj moje interese da stavljaš u prvi plan.

Nema potrebe da budeš bolja ili lošija, samo ostani svoja. Onu koju volim najviše na svetu. Puna entuzijazma i želje za životom.

A ovih meseci samo gledaš u mene i pretvaraš se u senku.”

Bacio je čašu u sudoperu i otišao u teretanu. Ostala sam bez teksta, bukvalno otvorenih usta. Pokušala sam da “svarim” ono što je upravo izrečeno.

Snagom volje progutala sam suze, bacila hleb za sendvič i pozvala profesoricu engleskog jezika. Otvorila sam beležnicu i ponovo počela da pišem…

Od tog momenta nisam domaćica, majstor dekupaža, sjajan kuvar… Ne služim, ne pokušavam da ugodim, ne dokazujem nikom ništa. Od tada sam samo ja i srećna sam. A izgleda i on.

Stil.kurir.rs

Trebaćeš mi u starosti…

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

Izvor: Devet meseci

Dodaj odgovor

Vaš e-naslov ne bo objavljen. * označuje zahtevana polja