SLOBODA / Hrabrost da budeš ono što jesi – OSHO

Sloboda označava sposobnost da kažeš „da“ kad je potrebno
reći „da“, da kažeš „ne“ kad je potrebno reći „ne“, i da ćutiš
ponekad kad ništa nije potrebno – da zanemiš, da ništa ne
govoriš. Kada su sve ove dimenzije dostupne, postojaće sloboda.
-Osho

TRI DIMENZIJE SLOBODE
Sloboda je trodimenzionalni fenomen. Prva je fizička dimenzija. Možeš biti fizički porobljen – hiljadama godina na pijacama se trgovalo ljudima kao i svakom drugom robom. Robovi su postojali svuda u svetu. Nisu imali ljudska prava; nisu bili prihvaćeni kao ljudska bića, smatrani su nižim bićima. A
neki ljudi se i danas tretiraju kao niža, manje vredna bića. U Indiji postoje sudre koji su nedodirljivi. Veliki deo Indije i dalje živi u ropstvu; i dalje postoje delovi zemlje u kojima se ovi ljudi ne mogu školovati i mogu samo obavljati profesiju određenu tradicijom od pre pet hiljada godina. Smatra se da te i sam fizički dodir s takvim ljudima čini nečistim; moraš odmah da se okupaš. Čak i ako ne dodirneš samu osobu, već njegovu senku – takođe moraš da se okupaš. I nigde u svetu žensko telo ne posmatra se kao da je jednako muškom. Žena nigde nije slobodna kao što je to muškarac. U Kini je vekovima muž imao pravo da ubije svoju suprugu i da prođe nekažnjeno, jer se supruga smatrala njegovim vlasništvom. Isto kao što možeš da uništiš svoju stolicu ili da zapališ svoju kuću – baš zato što je to tvoja stolica, tvoja kuća – tako je i supruga bila tvoja. U kineskom pravu nije postojala kazna za muža koji ubije svoju suprugu, jer se smatralo da je ona bezdušna. Ona je bila samo reproduktivni mehanizam, fabrika za roizvodnju dece. Dakle, postoji ‡zičko ropstvo i ‡zička sloboda – sloboda koja podrazumeva da ti telo nije okovano, da nije kategorisano kao manje vredno od tela drugih ljudi, da postoji jednakost bar što se samog tela tiče. Ali čak ni danas ova vrsta slobode ne postoji svuda u svetu. Fizičko ropstvo polako nestaje, ali još uvek nije potpuno iščezlo. Telesna sloboda podrazumeva da nema razlike između belaca i crnaca, da nema razlike između muškaraca i žena, da nema nikakvih podela na osnovu samog tela. Niko nije čist, kao što niko nije nečist; tela svih ljudi su ravnopravna.
Ovo je sama osnova slobode. Tu je zatim i druga dimenzija: psihička sloboda. Malo je pojedinaca u celom svetu koji su zaista psihički slobodni… jer ako si musliman, nisi psihički slobodan; ako si hindus, takođe nisi slobodan. Decu vaspitavamo tako da postaju robovi – robovi političkih, društvenih i religioznih ideologija. Ne dajemo im šansu da misle svojom glavom, da istražuju svet i traže odgovore za sebe. Sabijamo njihove umove u određene kalupe. Punimo im glave pojmovima – pojmovima u koje se ni sami ne razumemo. Roditelji uče decu da postoji Bog, a ni sami ne znaju ništa o njegovom postojanju. Pričaju im da postoje raj i pakao, a ni sami nisu sigurni da je to tačno. Podučavate decu onome što ni sami ne razumete. Vi im samo oblikujete um na isti način kao što su i vaš um oblikovali vaši roditelji. Na taj način bolest opstaje i prenosi se s generacije na generaciju.
Psihička sloboda biće moguća kada deci bude dozvoljeno da napreduju, kada im se pruži pomoć da razviju intelekt, uzdignu svoju svest i budnost. Kada im se ne bude nametalo nijedno verovanje. Kada im umesto vere bude pružen što veći podsticaj da tragaju za istinom. A na početku im treba staviti do znanja: „Oslobodiće te tvoja lična istina, tvoje sopstveno otkriće; ništa drugo ti ne može doneti slobodu.“Istina se ne može pozajmiti. Do nje se ne može doći proučavanjem knjiga. Niko te o njoj ne može obavestiti. Moraš sam da izoštriš svoju inteligenciju kako bi mogao da sagledaš stvarnost i pronađeš istinu. Ako je dete otvorenog duha, sposobno da opaža, budnog i oštrog uma i ako mu je dat podsticaj da traga, imaće psihičku slobodu. A s tom slobodom dolazi i ogromna odgovornost. Nju i ne moraš da namećeš; ona kao senka prati psihičku slobodu. I dete će vam biti zahvalno. U uprotnom, dete će biti ljuto na svoje roditelje jer su ga upropastili: uništili su mu slobodu i zaključali um. Čak i pre nego što je postavilo ijedno pitanje, oni su mu um napunili odgovorima, i to onim veštačkim koji se ne zasnivaju na njegovom ličnom iskustvu. Ceo svet živi u psihičkom ropstvu. Treća dimenzija predstavlja najvišu slobodu – spoznaja da nisi telo, ni um, spoznaja da si samo čista svest. Ta spoznaja dolazi kroz meditaciju. Ona te odvaja od tela i uma, tako da na kraju ostane samo čista svest koja predstavlja tvoje ogoljeno biće. Tako se postiže duhovna sloboda. Ovo su tri osnovne dimenzije individualne slobode. Kolektiv nema ni um ni dušu. Kolektiv nema čak ni telo; to je samo naziv. To je prazna reč. Za kolektiv nema potrebe posebno obezbeđivati slobodu. Kada svi pojedinci budu slobodni, i kolektiv će biti slobodan. Ali mi smo veoma zadivljeni rečima, toliko da čak zaboravljamo da one nemaju realnu sadržinu. Kolektiv, društvo, zajednica, religija, crkva – to su samo reči. Ništa što realno postoji u materijalnom svetu ne stoji iza njih. Prisetio sam se jedne kratke priče. U knjizi Alisa u zemlji čuda, Alisa dolazi u kraljičin dvorac. Nakon što je stigla, kraljica je pita: „Da li si usput srela glasnika koji ide ka meni?“A devojčica odgovori: „Ne. Usput nisam nikoga srela.“Kraljica pomisli kako je taj „niko“ u stvari neko, i upita: „Ali kako je moguće da nisi srela tog Nikoga? I kad će taj Niko konačno da pristigne?“Alisa reče: „Ali gospođo, niko nije neko!“A kraljica reče: „Zašto mu sad tepaš? I naravno da znam da Niko nije Neko, pa to su različite osobe! Ali mi nije jasno ašto
još nije stigao. Niko ne hoda sporije od tebe.“Alisa uvređeno povika: „To nije tačno, ja sam najbrža! Niko ne hoda brže od mene!“

Dijalog se dalje nastavlja na sličan način. Kroz čitav dijalog „niko“ polako postaje neko, a Alisa ne uspeva da ubedi kraljicu kako to uopšte nije osoba. Kolektiv, društvo – sve su to samo reči. Ono što stvarno postoji to je pojedinac; inače bismo imali problem. Šta bi onda predstavljalo slobodu Rotari kluba? Ili slobodu udruženja Lajons kluba? To su samo nazivi. Kolektiv je veoma opasna ideja. Realno postojeća individua uvek je bila žrtvovana u ime i u korist kolektiva. Ja sam apsolutno protiv toga. Nacije su žrtvovale svoje pojedince baš u ime same nacije, a nacija je samo reč. Granice između država koje su iscrtane na mapi ne postoje i na samoj zemlji. Te granice samo su deo vaše igre koju igrate. Ali milioni ljudi poginuli su boreći se za te linije koje crtate na mapi – stvarno postojeći ljudi umiru za nepostoje-će linije. A vi ih proglašavate herojima, arodnim herojima! Ta ideja kolektiva mora biti potpuno uništena; u suprotnom, nastavićemo da žrtvujemo pojedince, na ovaj ili onaj način. Pojedince
smo žrtvovali čak i u ime religije, u verskim ratovima. Musliman koji gine u verskom ratu zna da je sebi osigurao raj. Sveštenik mu je rekao: „Ako umreš za islam, obezbedio si sebi raj, sa svim zadovoljstvima koje si oduvek želeo. A i osoba koju si ubio takođe će otići u raj jer ju je ubio jedan musliman. To je privilegija za njega, tako da nema potrebe da osećaš grižu savesti što si mu oduzeo život.“ Hrišćani su imali krstaške ratove – džihad, sveti rat – u kojima su ubili na hiljade ljudi, spaljivali žive ljude. A zbog čega? Zbog nekog kolektiva – zbog hrišćanstva, budizma, hinduizma, komunizma, fašizma, svejedno je. Bilo koja reč koja predstavlja neki kolektiv dovoljan je povod da pojedinac bude žrtvovan. Ali nema razloga da kolektiv uopšte postoji: postojanje samih pojedinaca sasvim je dovoljno. …………

Dodaj odgovor

Vaš e-naslov ne bo objavljen. * označuje zahtevana polja