ONO ŠTO MISLIŠ TO I POSTAJEŠ – 365 budističkih inspiracija

POVEZANOST SA SADAŠNJOŠĆU

Često se događa da šta god da radimo, bilo da sedimo, hodamo, stojimo ili ležimo, naš um uglavnom nije u vezi sa neposrednom stvarnošću, već je po navici zaokupljen prošlošću ili budućnošću. Dok hodamo, mislimo o trenutku kad ćemo stići, a kad stignemo razmišljamo o odlasku. Dok jedemo, razmišljamo o pranju sudova, a kad krenemo da peremo sudove, razmišljamo o gledanju televizora. To je zaista šašav način korišćenja uma. Nismo u vezi sa sadašnjim trenutkom, već uvek razmišljamo o nečem drugom. Previše često smo obuzeti strepnjom i žudnjama, žalošću zbog prošlosti i iščekivanjem zbog budućnosti, i tako potpuno propustamo kristalno jasnu jednostavnost ovog trenutka.

B. Alan Wallce, Tibetan Buddhism from the Ground Up

JANUAR

1. januar

Budizam je u istoriji čovekove misli jedinstven po tome što poriče postojanje duše, sopstva ili atmana. Prema Budinom učenju, ideja o sopstvu jeste jedan privid, pogrešno uverenje koje nema uporište u stvarnosti, a za posledicu ima štetne misli o “ja” i “moje”, se­bič­nost, želju, vezivanje, mržnju, zlovolju, obmanutost, gordost, egoizam i druge mentalne nečistoće i probleme. Ona je izvor svih nevolja u ovom svetu, od ličnih sukoba do ratova među narodima. Ukratko, ovo pogrešno gledište može se smatrati krajnjim uzrokom svakog zla na ovom svetu.

Walpola Rahula, What the Buddha Taught

2. januar

Meditacija je u suštini pojednostavljivanje. Naš svakodnevni život je neprekidno kretanje: mnogo se stvari događa, mnogo ljudi priča, mnogo stvari nam pada na um. U sred svega toga teško je imati osećaj da živimo sopstveni život. Kada pojednostavimo situaciju, kada se odvojimo od spoljašnjih uticaja i udaljimo se od telefona koji zvoni, televizije, ljudi koji nam dolaze u posetu, psa kojeg treba izvesti u šetnju, tada dobijamo šansu – što je zapravo najbolje što nam se može dogoditi – da se susretnemo sa samim sobom. Kod meditacije nije poenta u bilo kakvom stanju koje treba da postignemo, već u meditantu. Ne radi se o nekoj posebnoj vrsti aktivnosti ili o tome da treba nešto da popravimo. Reč je o nama samima. Ako ne pojednostavimo okol­no­sti u kojima smo, šansa da se dobro zagledamo u sebe je vrlo mala – jer ono u šta ina­če najradije gledamo nismo mi sami, već sve drugo. Ako nešto krene kako ne treba, u šta gledamo? Gledamo u to što je krenulo rđavo. Gledamo u to sve vreme, ni ne osvrnuvši se na sebe.

Charlotte Joko Beck, Everyday Zen

3. januar

Bića su vlasnici svojih postupaka, naslednici svojih postupaka; ona nastaju iz svojih postupaka, predodređena su svojim postupcima, njihovi postupci su im utočište. Postupci su ti koji bića dele na niska i uzvišena.

Ćula-kammavibhanga sutta, Mađđhima nikaya

4. januar

Jednoga dana Buda je sedeći ispred grupe od 1250 monaha i monahinja podigao cvet. Nije ništa govorio, vrlo dugo. Svi oko njega bili su savršeno tihi. Činilo se kao da duboko razmišljaju i pokušavaju da otkriju dublje značenje jednog ovakvog gesta. Onda, iznenada, Buda se osmehnu. Osmehnuo se zato što se neko od onih koji su ga okruživali osmehnuo njemu i cvetu… Po meni je značenje ovoga vrlo jednostavno. Kada neko uzme cvet i pokaže vam ga, on želi da ga vidite. Ako počnete da razmišljate, ne primećujete cvet. Onaj koji nije razmišljao, onaj koji je jednostavno bio ono što jeste, bio je u stanju i da do kraja doživi taj cvet. I osmehnuo se. To je problem života. Ako nismo do kraja ono što jesmo, do kraja u sadašnjem trenutku, promašujemo sve.

Thich Nhat Hanh, Peace Is Every Step

5. januar

U prostranom umu ima mesta za sve. On je sličan prostoru u ovoj sobi, kojeg ne povređuje šta god da u nju uđe ili iz nje izađe. Mi obično kažemo “prostor u ovoj sobi”, ali u stvari ova soba jeste u prostoru. Čitava zgrada je u prostoru. I kada ova zgrada nestane, prostor će još uvek biti tu. Prostor okružuje zgradu i u ovom trenutku mi zauzimamo prostor u ovoj sobi. Kada ovako posmatramo, možemo razviti sasvim nov pogled na stvari. Vidimo da postoje zidovi, koji daju oblik ovoj sobi, i da postoji prostor. S jedne strane, zidovi ograničavaju prostor. Ali ako pogledamo sa druge strane, prostor je neograničen, toliko neograničen da sadrži i celu sobu.

Ađan Sumedho

6. januar

Svaka stvar se ogleda, prožima i zapravo sadrži sve druge. To je organska priroda ovoga sveta i ona se u klasičnom budizmu naziva uzajamna međuzavisnost. Srodnost i podudarnost su joj spoljašnje manifestacije… drugi nije drugi već ja sam. To je temelj na kojem određujemo pravila ponašanja i to je nadahnuće za istinsku ljudskost. Prepoznati sopstvenu tamnu stranu sa smeškom i prepoznati tuđu blistavu stranu sa smeškom – tako vežbamo. Neprekidno isticati sopstvenu blistavu stranu i neprekidno kritikovati tuđu tamnu stranu – to nije vežbanje.

Robert Aitken, Encouraging Words

7. januar

Mudrost zamenjuje neznanje u našim umovima onda kada shvatimo da sreća ne leži u nagomilavanju sve prijatnijih osećanja, da zadovoljavanje želje ne donosi osećaj celovitosti i ispunjenosti. Ono vodi samo do još više želja i sve više odbojnosti. Kada na osnovu sopstvenog iskustva shvatimo da sreća ne dolazi od posezanja za nečim, već od njegovog napuštanja, ne od traganja za ugodnim iskustvom, već od otvaranja u ovom trenutku za ono što jeste istinito, ta transformacija razumevanja onda u nama oslobađa energiju saosećanja. Naši umovi više ne odguruju automatski ono što je neprijatno, niti se grčevito drže prijatnog. Za nas saosećanje postaje prirodnom reakcijom jednog do kraja otvorenog srca.

Joseph Goldstein, Seeking the Heart of Wisdom

8. januar

U svom čistom stanju, um je miran, bez sreće i patnje – zaista, ne doživljava bilo kakvu vedanu (osećaj). To je pravo stanje uma. Otuda, cilj prakse je traganje ka unutra, istraživanje i analiziranje sve dok ne dostignete prvobitni um. Prvobitni um se takođe naziva čisti um. Čisti um jeste um bez vezanosti. Na njega ne utiču objekti uma. Drugim rečima, on ne juri za različitim vrstama prijatnih i neprijatnih objekata uma. Umesto toga, takav um je u stanju kontinuiranog znanja i budnosti – potpuno svestan svih svojih iskustava. Kada je um takav, ni prijatni ni neprijatni objekti uma koje doživljava ne mogu ga uznemiriti. Um ne ‘postaje’ bilo šta. Odnosno, ništa ga ne može poremetiti. Um sam sebe zna kao čistog. Osvojio je sopstvenu, istinsku slobodu, dostigao je svoje prvobitno stanje. Kako je moguće ponovo stvoriti to prvobitno stanje? Zahvaljujući sposobnosti da se mudro posmatra i uvidi da su sve stvari tek okolnosti koje nastaju pod uticajem različitih elemenata i da ih ne kontroliše bilo ko. Tako je sa srećom i patnjom koje doživljavamo. Kada nastanu takva mentalna stanja, ona su tek “sreća” i “patnja”. Ne postoji vlasnik te sreće. Um nije vlasnik te patnje – mentalna stanja ne pripadaju umu.

Ađan Ča

9. januar

Možda najdublji razlog zašto se plašimo smrti jeste to što ne znamo ko smo. Verujemo u samo svoj, jedinstven i od svega drugog odvojen identitet – ali ako se odvažimo da ga malo bolje ispitamo, otkrivamo da taj identitet potpuno zavisi od jednog beskrajnog niza stvari koje ga održavaju: našeg imena, naše “biografije”, našeg životnog saputnika, porodice, doma, posla, prijatelja, kreditnih kartica… Na tu se krhku i prolaznu podršku oslanjamo gradeći svoju sigurnost. I kada sve te stvari uklonimo, tek tada ćemo dobiti ideju ko smo mi u stvari. Bez tih dobro poznatih pomagala, suočavamo se sa samim sobom, osobom koju ne poznajemo, strancem koji nam ide na živce, ali sa kojim smo sve ovo vreme živeli, a da nikad nismo hteli da ga sretnemo. Nije li to pravi razlog zašto pokušavamo da svaki trenutak ispunimo bukom i poslovima, makoliko dosadni i trivijalni bili, kako bismo bili sigurni da nikada nećemo ostati u tišini oči u oči sa tim strancem?

Sogyal Rinpoche, The Tibetan Book of Living and Dying

10. januar

Kakva korist od meditacije o strpljenju ako nećeš tolerisati uvredu? Kakva korist od prinošenja žrtvi ako ne savladaš vezanost i gnušanje? Kakva korist od davanja milostinje ako ne iskoreniš sebičnost? Kakva korist od upravljanja velikim manastirom ako sva bića ne smatraš svojim dragim roditeljima?

The Life of Milarepa

11. januar

Kada sam imao četiri godine, majka mi je vraćajući se sa pijace obično donosila po jedan kolač. Seo bih pred kuću i lagano ga jeo, ponekad pola sata, ponekad 45 minuta, za jedan jedini kolač. Gricnuo bih i pogledao gore u nebo. Onda bih nogom dodirnuo psa kraj sebe i još malo gricnuo. Jednostavno sam uživao da tu sedim, zajedno sa nebom, zemljom, bambusima, mačkom, psom, cvećem. Mogao sam tu da sedim jer nisam imao mnogo briga. Nisam razmisljao o budućnosti, nisam se sekirao zbog prošlosti. Bio sam potpuno u sadašnjem trenutku, sa mojim kolačem, psom, bam­busima, mačkom i svim ostalim. Moguće je da i danas jedemo svoj obrok tako lagano i sa toliko radosti kao što sam ja jeo moj kolač kad sam bio mali. Možda imate utisak da ste negde izgubili taj svoj kolačić detinjstva, ali siguran sam da je on još uvek tu negde, negde u vašem srcu. Sve je još uvek tu i ukoliko to zaista želite, možete ga pronaći. Jesti sa pažnjom jedna je od najvažnijih vežbi meditacije.

Thich Nhat Hanh, Peace Is Every Step

12. januar

Čak i ako ti je kuća poplavljena ili spaljena do temelja, ako joj preti bilo kakva druga nesreća, neka se to odnosi samo na kuću. Ako je poplava, neka ne poplavi i tvoj um. Ako je vatra, neka ne sagori i tvoj um. Neka samo tvoja kuća, dakle nešto što je izvan tebe, bude poplavljeno i spaljeno. Uvek pokušavaj da svoj um oslobodiš vezivanja. Sada je pravi trenutak za to.

Ađan Ča, u knjizi Samuel Bercholza Entering the Stream

13. januar

Svako može da sagradi kuću od drveta i opeke, ali Buda je podučavao da takva vrsta doma nije naš pravi dom, on je samo privremeno naš. To je dom u ovome svetu i on sledi puteve ovoga sveta. Naš pravi dom jeste naš unutrašnji mir. Onaj spoljašnji dom može biti vrlo lep, ali nije spokojan. Javljaju se brige, sad ova sad ona, sad jedna strepnja, sad druga. Zato i kažemo da to nije naš pravi dom, on je izvan nas, i pre ili kasnije moraćemo da ga napustimo. To nije mesto na kojem možemo da živimo večito. Jer ono ne pripada istinski nama, ono je deo ovoga sveta. Isto je i sa našim telom, smatramo da je ono “ja” i “moje”, ali to uopšte nije tako, već je samo još jedan dom od ovoga sveta.

Ađan Ča

14. januar

Mi ljudi postojimo u sadašnjem obliku oko sto hiljada godina. Uveren sam, da su tokom tog vremena ljudskim umom vladali bes i mržnja, tada bi se ukupan broj ljudi do sada smanjivao. Ali danas, uprkos svim našim ratovima, vidimo da je čovečanstvo brojnije nego ikad. Ovo mi jasno pokazuje da ljubav i saosećanje preovlađuju u svetu. I zbog toga su neprijatne stvari “vest”; a dela milosrđa su postala deo svakodnevnog života, tako da ih uzimamo kao nešto što se podrazumeva i, uglavnom, ni ne primećujemo.

Dalaj Lama, Compassion and the Individual

15.januar Ispravno življenje [kao deo plemenitog osmostrukog puta] nije samo filozofski ideal. Ono je praktična, dostižna realnost. Pronaći i održati ispravan način života istina zahteva redovno, konzistentno delovanje, ali koraci su jasni i rezultati odmah dolaze. To kako ćete pronaći taj način života za sebe u veliko meri je povezano sa dolaženjem u kontakt sa svojim “početničkim umom”. Sabranost pažnje navodi nas da ostenemo sa stvarima kakve one jesu i svoje živote menjamo kroz postupke koji ne povređuju druge. Radeći zajedno, sa pažnjom i saosećanjem, u stanju smo da stvorimo zajednicu u kojoj je svaki način života “ispravan”.

Claude Whitmyer, Mindfulness and Meaningful Work

16. januar

Tanzan i Ekido su jednom išli zajedno niz neki blatnjavi put. Kiša je još uvek padala. Kad zađose iza krivine naiđoše na lepu devojku u svilenom kimonu kako pokušava da pređe put na drugu stranu. “Hodi, devojko”, smesta reče Tanzan. Podiže je u naručje i prenese preko bare. Ekido nije progovorio ni reč sve dok uveče nisu stigli do manastira. A onda više nije mogao da se suzdržava. “Mi monasi se ne približavamo devojkama”, reče on Tanzanu, “naročito ne tako mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to uradio?” “Ja sam tu devojku ostavio još na onom mestu”, reče Tanzan. “Ti je izgleda još uvek nosiš?”

Paul Reps, Zen Flesh, Zen Bones

17. januar

Ako stalno započinjemo malo od jedne prakse, pa onda malo od druge, ono što smo uradili u jednoj često je izgubljeno kad pre­­đemo na drugu. To je kao da kopamo mnogo plitkih bunara umesto jednog dubokog. Neprekidno se krećući od jednog pri­­stupa do drugog nikad ne dolazimo u situaciju da se suočimo sa dosadom, nestrpljivošću i strahom. Nikada se ne suoča­vamo sa samim sobom. Zato bi trebalo da odaberemo jednu vrstu prakse dovoljno produbljene i stare, povezane istovremeno sa na­šim srcem, i onda je uporno sledimo sve dok nas ne transformiše.

Jack Kornfield, A Path with Heart

18. januar

Predanost, nauka i meditacija mogu sve biti prazni rituali i da li je neki čin predanosti ili bilo kakva druga praksa jeste zaista Dharma ili ne zavisi isključivo od naše motivacije… Prvi koraci duhovne prakse obično su nam vrlo samosvesni. Želimo da prevaziđemo mane svoga uma i negujemo takve blagotvorne osobine kao što su saosećanje, uvid, svesnost i sabranost pažnje. Kad krenemo da ih razvijamo, u početku nam se to čini kao puka mentalna vežba. Dharma nam izgleda kao nešto odvojeno od nas, nešto što smo preuzeli spolja. No, kako ulazimo sve dublje u praksu, ovaj osećaj razdvojenosti počinje da bledi; naši umovi postaju upravo ta Dharma koju nastojimo da negujemo.

B. Alan Wallace, Tibetan Buddhism from the Ground Up

19. januar

Neki ljudi ne uviđaju razliku između “pažljivosti” i “koncentracije”. Koncentrišu se na ono što rade, misleći da su tako pažljivi… Možemo da se skoncentrišemo na to što radimo, ali ako nismo u isto vreme pažljivi, sposobni da sagledamo trenutak u kojem se nalazimo, a neko nam poremeti koncentraciju, obično se iznerviramo, ljutnja nas gurne na sasvim drugu stranu. No ako smo pažljivi, svesni smo prvo namere da se skoncentrišemo, a onda i ljutnje kada je ta koncentracije osujećena. Ukoliko smo pažljivi, u stanju smo da se skoncentrišemo kada je to potrebno, ali isto tako i da se ne skoncentrišemo kada to nije.

Ađan Sumedho, Teachings of a Buddhist Monk

20. januar

Svesnost se ne može vežbati. Postoji mala zbrka u vezi sa svesnošću i pažljivošću. One su u vezi, ali se razlikuju. Sati, ili pažljivost, podrazumeva da postoji akcija uma. Namerno usmeravamo svoju pažnju ka onome što se događa u umu. Ulažemo napor. Svesnost je drugačija. Svesnost ne podrazumeva bilo kakvu akciju. Um je jednostavno “svestan”. Tu nema nikakve namere, već jedino sabrana i spontana svesnost koja jednostavno “vidi”. Dakle, pažljivost jeste uzrok, a svesnost jeste posledica. Ne možete vežbati ili praktikovati posledicu. Možete vežbati samo ono što će je izazvati. Treba da pođemo od pažljivosti, kako bi se svesnost osnažila u nama.

Thynn Thynn, Living Meditation, Living Insight

21. januar

Buda je uvek savetovao svojim učenicima da ne gube vreme i energiju oko metafizičkih spekulacija. Kad god bi mu postavili nekakvo pitanje povezano sa metafizikom, on je odgovarao ćutanjem. Umesto toga, usmeravao je učenike ka praktičnom naporu. Kada ga je neko jednoga dana zapitao o granicama sveta, Buda je ipak rekao: “Bilo da je ovaj svet konačan ili beskonačan, vremenski ograničen ili neograničen, problem tvog osobađanja ostaje isti.” Drugi put je upotrebio poređenje: “Pretpostavite da čoveka pogodi strela i lekar želi da mu je odmah izvadi. Pretpostavite takođe da čovek ne želi da mu uklone strelu sve dok ne sazna ko ga je pogodio, koliko je taj čovek star, ko su mu roditelji i zašto ga je pogodio. Šta bi bilo sa njim? Pre bi umro nego što bi dobio odgovore na sva ta pitanja.” Život je kratak. Ne smemo ga provesti u beskrajnim metafizičkim spekulacijama koje nas nimalo ne približavaju istini.

Thich Nhat Hanh, Zen Keys

22. januar

Prvi korak… jeste da prekineš lanac asocijacija i reči koje preplavljuju tvoj um, tako što ćeš se zaustaviti na sadašnjosti, na onome što jeste. Tako je u čuvenom stihu Buda rekao: “Ne jurcaj za prošlošću, ne iščekuj budućnost; prošlost je otišla, budućnost tek treba da stigne. Ali dobro uoči tu tačku, to sada, pronašavši i živeći u mirnom, stišanom stanju uma.”

Bhikkhu Mangalo, The Practice of Recollection

23. januar

Može ti se dogoditi da u snu izgubiš put i ne znaš kako da se vratiš kući. Pitaš nekoga da ti pokaže put ili se moliš Bogu ili Budama da ti pomognu, ali ipak nikako da stigneš kući. Međutim, kad se jednom probudiš iz sna, otkriješ da si u sopstvenom krevetu i da je jedini način da pronađeš svoj dom bio da se probudiš. Ovakva [vrsta duhovnog probuđenja] naziva se “povratak izvoru” ili “preporađanje u raju”. To je ona vrsta unutrašnjeg uvida koji je moguće postići uz nešto vežbanja… Ali bi načinio ozbiljnu grešku ako bi pomislio da je to pravo prosvetljenje u kojem više nema sumnji o pravoj prirodi stvarnosti. Bio bi tada kao onaj ko pronašavši bakar odustaje od daljeg traganja za zlatom.

Bassui Tokusho Zenđi, Dharma Talk on One Mind, u Daily Sutras

24. januar

Jednoga dana Mara, budistički plod neznanja i zla, putovao je kroz neko indijsko selo praćen čitavom svitom. Onda ugleda čoveka kako vežba meditaciju u hodu, lica ozarenog ushićenjem. Upravo je bio nešto otkrio na tlu ispred sebe. Pratioci upitaše Maru šta je to pronašao, a Mara im odgovori: “Delić istine”. “Pa zar vas to ne plaši kad neko otkrije delić istine, o Zli?” upitaše pratioci. “Ne baš”, odgovori Mara. “Istog trenutka oni to pretvore u slepu veru.”

Christina Feldman – Jack Kornfield, Stories of the Spirit, Stories of the Heart

25. januar

Đubre može užasno da smrdi, naročito organske materija koje trule. Ali one isto tako mogu da postanu odličan kompost za đubrenje vrta. Mirisna ruža i smrdljivo đubre su dve strane istog života. Bez jednoga, ne može biti ni drugog. Sve je u procesu transformisanja. Ruža koja uvene posle šest dana postaće deo onog đubreta. Posle šest meseci đubre će se transformisati u ružu. Kada govorimo o prolaznosti, mi razumemo da se sve transformiše. Ovo postaje ono, a ono postaje ovo. Posmatrajući podrobnije, možemo da kontempliramo neku stvar i u njoj vidimo sve druge. Sva ta promena nas ne uznemirava kada jednom uvidimo međusobnu povezanost i kontinuitet u svim stvarima. Tu se ne radi o tome da je život bilo koje jedinke večan, već da se sam život nastavlja.

Thich Nhat Hanh, Present Moment, Wonderful Moment

26. januar

Nan-in, zen učitelj tokom Meiđi ere (1868-1912), primio je jednom univerzitetskog profesora koji se interesovao za zen. Nan-in posluži čaj. Sipao mu je čaj u šolju sve dok nije bila do vrha napunjena, a onda i dalje nastavio da sipa. Profesor je sve to posmatrao i kad više nije mogao da izdrži, uzviknu: “Prepunili ste je. Ne može više da stane!” “Vi ste poput ove šolje”, reče Nan-in, “prepuni ste stavova i spekulacija. Kako vam mogu pokazati zen pre nego što ispraznite svoju šolju?”

Paul Reps, Zen Flesh, Zen Bones

27. januar

Postoji jedna čuvena izreka: “Ako um nije aktivan, on sponta­no postaje spokojan. Kao što voda, kada je ne talasamo, po svojoj prirodi postaje prozirna i čista.” Često um u meditaciji upo­­re­­đu­jem sa posudom punom mutne vode: što je duže ostavimo na miru, to više čestica prljavštine pada na dno, omoguću­jući da prirodna bistrina vode ponovo zablista. Um je upravo takav − ako ga ostavimo u njegovom neizmenjenom i pri­­rod­nom stanju, pronaći će svoju pravu prirodu, a to su spokoj­stvo i jasnoća. Zato probajte da ništa ne namećete umu, niti da od njega tražite. Kad meditirate probajte da izbegnete napor kon­trole, ne trudite se da postanete mirni, niti previše kruti. Ne smatrajte da učestvujete u nekom posebnom ritualu; oslo­bo­dite se čak i ideje da meditirate. Neka vaše telo ostane to što jeste, neka dah ostane kao i do tada. Mislite o sebi kao o nebu, koje obuhvata čitav univerzum.

Sogyal Rinpoche, The Tibetan Book of Living and Dying

28. januar

Ako treba da izaberemo između zadovoljstva i udobnosti u spoljašnjem svetu, sa jedne strane, i smirenosti, unutrašnje slobode i krajnje sreće, sa druge, treba da se odlučimo za ovo drugo. Jer ako smo u stanju da ih u sebi pronađemo, tada će se i spoljašnji svet postarati sam za sebe. Čak i kada imamo udoban i prijatan spoljašnji život, ako je naš unutrašnji mir poremećen, nismo u stanju da uživamo u svemu tome što imamo oko sebe. Da bismo napravili tu transformaciju uviđamo – kada razmišljamo samo o sebi i vezujemo se za stvari, kada sebe i svoju sreću smatramo najvažnijom stvari – da je upravo ego i njegovo vezivanje ono što remeti i spoljašnju i unutrašnju sreću. Čak i ako vodimo dobro organizovan spoljašnji život, može nam biti vrlo teško da pronađemo unutrašnju sreću, jer nikada ne možemo biti potpuno zadovoljni dok ne presečemo veze koje stvaraju ego. Jer stvaranju tih veza nema kraja – ego želi sve više i više – i nema granica. Ego se ne može zasititi.

Dilgo Khyentse Rinpoche, Tricycle: The Buddhist Review, Spring 1993

29. januar

Trenutak kad si se rodio bio je ti. Trenutak kad budeš umirao biće ti. Upravo ovaj trenutak jeste ti. Nema razlike između ovog trenutka i tebe. Živiš kroz milione tih trenutaka svake sekunde. Biće i vreme nisu dve odvojene stvari.

Brad Warner, Hardcore Zen

30. januar

Što manje znamo o Dhammi, tim više um juri za raznim mentalnim sadržajima kao što su opažaji ili osećanja. Kad se oseća srećnim, um se potpuno izgubi u toj sreći. Kad oseća patnju, um se potpuno izgubi u toj patnji. Neprekidna zbrka!

Ađan Ča, Food For the Heart

31. januar

Kao deo treninga, korisno je ako naučiš da vrednuješ i razvijaš svoju sposobnost prome­ne, da razmisljaš o tome kako si se vremenom promenio. Nisi isti onaj koji si bio pre deset godina. U čemu se razlikuješ? Kakav si bio ranije? Da li bi se tvoje sadašnje “ja” i tvoje ne­ka­daš­nje “ja” sprijateljili kad bi se sreli? Šta bi im se dopalo, a šta ne kod onog drugog. Kako si postao ta osoba koja si danas? Tvoji ideali, misli i stavovi su se promenili; šta je došlo namesto onih starih i zašto? Razmatrajući promene koje su se dogodile, u prilici si da osetiš napredak koji si napravio, kao i da postaneš svestan dobrobiti koje je ta promena unela u tvoj život. Kada shvatiš koliko si se promenio i razvio a da čak svesno nisi ni pokušavao, biće ti jasno koliko bi se tek mogao promeniti ako bi u to još uložio svestan napor.

Tarthang Tulku, Skillful Means

 

Razmišljanje: Ruke su na prsima, desna ispred leve. Stojeći ispod banjan drveta, Buda se pita kako da drugima objasni uzrok patnji.

Dodaj odgovor

Vaš e-naslov ne bo objavljen. * označuje zahtevana polja